Daleko je ovo za tebe, predaleko.

I za putovanje, i za život, i onako.

Kad se okreneš, ne vidiš poznata brda,

i niko ti ne dovikuje preko ulice: "Gde si, Marija?"

ne zovu na kafu pre podne, a ni posle,

nema nedeljnih sedeljki uz čašicu razgovora,

nekako, ovde je suviše sever, za tebe...

Ovde ne razumeju pisma pisana ćirilicom,

ili onom našom balkanskom latinicom

sa apostrofima i kvačkama i sa par slova više,

mislim da se više i ne čitaju pisma, i ne pišu,

osim ako poneki pesnik napravi neko lirsko,

nisam ovde, istina, primetio ni pesnike,

a ima ih sigurno, veliki je Oregon...

Znam koliko ti voliš toplotu, u svakom smislu,

ovde toga nema, veruj mi, nimalo nema,

hladnoća je u prostorima, u prozorima, u pogledima,

hladnoća je čak i u osmesima, čini mi se,

ne bi ti se nikako dopala ova hladnoća,

stalna i sveprisutna, i leti i zimi,

a proleća kao da i nema...

Daleko je ovo za tebe, Marija, predaleko.

Pustinja nije dobra reč, za to što hoću da ti kažem,

Nije ni džungla, ni pustoš, ni mravinjak.

Zato mi izgleda, da je najbolja reč - daleko.

Daleko od načina na koji ti gledaš ljude,

daleko od onoga kako razmišljaš, kako voliš...

Ima ovde i sunca, ima i hleba, i svega ima,

iznenadila bi se da vidiš čega sve nema,

nema samo tebe, i toplote, i osmeha, pravog,

nema ni mene, onakvog kakvog me znaš,

kakvog me pamtiš, još od one tople kiše,

koja me je ispratila sa perona...

Daleko je ovo, predaleko, za tebe, za mene.

I za život, i za putovanje, i za ljubav.

Nije ovo ovde za nas, prehladno je, preseverno.

Nije Portland za tebe, Marija.

Milen Šelmić