Ispijem poslednju pregršt aprila

koju si prevrnuo iz svojih oblačnih

dlanova, jer nisu izdržali obilja

neukrotivih oštrica, koje si htio

zajaziti samo za sebe i zastreti ih

za moje oči. Nespretno obuhvataš

moje čvrsto stablo, zasiješ kao

nestašan zrak u junu i izlegneš

ruže koje se ruže na proplanku ispod nas.

Za tren ponorimo u vedrinu jedan

drugoga. Samo za tren, jer večeras

će ponovo biti april.

Marko Skok - Mezopotamsky