Prethodne noći te nisam zatekao,

a danas se ponovo nisi ni javila,

te sada ne mogu da znam

kakve su tvoje namere, Luiz,

i kuda da krenem, a da to ne bude

samo uzaludno traženje nečega

što nikada nećemo dotaći

i čemu se nikada, ni ti ni ja

nećemo približiti, ni posvetiti

opet mi nisi pisala, Luiz,

a znaš koliko uživam u tvojim

izmišljenim odgovorima

na moja nepostavljena pitanja,

koliko već dugo čekam

da pročitaš to nenapisano pismo

i da odgovoriš na njega

Ili, da odgovoriš na neko drugo,

koje takođe nisam napisao,

a hteo sam, znaš da sam hteo

onoga dana, kad sam te izmislio

padala je nekakva bezvezna kiša,

ja sam se teturao mokar i gladan,

delimično pijan, unezveren,

dok si ti samo stajala tamo, u mojoj mašti,

nisi radila ništa, samo si stajala,

a ja sam zamišljao kako bih mogao,

kako bih te mogao voleti, jednog dana,

ne tog, sumornog, kišovitog,

kako bih te mogao savim lepo voleti

jednog prohladnog, osvetljenog dana,

kad budem trezan, i obrijan, nasmejan,

sa buketom nekog sasvim ordinarnog cveća,

a ti takva, prozračna, sanjiva, u belom...

Eto, takvom sam te zamišljao, Luiz,

u onim danima bez nade, kao i u ovim

danima bez nade, bez tuge, bez ičega.

Ne znam, zaista ne mogu da dokučim

zbog čega neprestano odlaziš, mada

nikada, zapravo, nisi ni došla, 

posle onog sumornog dana,

osim jednom ili dva puta u bunilu,

i u još nekoliko blagih halucinacija

od pijanstava i lošeg žvota

mogla bi da postaneš, i da ostaneš,

moja soba je istina jedan ćumez,

ali, zar je to bitno, ne pada kiša, i toplo je,

obično ima i nešto hleba, i vina,

i ja bih, onda, bio stalno tu, s tobom,

mogao bih da se promenim, osećam,

stvarno, mogao bih da te volim, Luiz,

i više nkada ne bi poželela da odeš

iz mog sna

Luiz...

Milen Šelmić