Ja i dalje mislim
da zelena boja 
nije ništa posebno,
kao i da se pesnici
poznaju po rođenju.

Takođe sam uveren
da jagode i čempresi
ne mogu zajedno.

Za vatru i led je već rečeno.

Još od kada je nada,
kao poslednja, izašla
iz Pandorine kutije,
i krenula da mori ljude,
more se smeši modrikasto.
Jer ono zna.

Isto tako, u kišna jutra,
nesanica ima tu boju indiga.

Iz svetla, iz mraka, 
iz potpune tame,
kao i iz celog celcatog
spektra bele svetlosti,
ne rađa se ni jedan san.

San se rađa iz nedoživljene jave
i iz zaboravljenih svitanja.

Kao te noći, koje ne mogu
sad da se setim.

A zvezda je dugo, dugo padala.
Ali nije pala.
Samo je padala...

Milen Šelmić