Koliko je meni poznato,

ništa se dramatično

nije događalo

u ovih nekoliko

poslednjih života,

a onih pređašnjih

nekako se slabo

i nejasno sećam.

Možda su samo

neka mora nestala,

a neke šume porasle,

ili je, negde na horizontu,

jedan dečak ostao

zagledan u sunce.

U sunce, koje,

iz samo njemu

poznatog razloga

nikad ne zalazi.

Ostao je

negde daleko iza

i jedan crni monolit,

zauvek izgubljen

u vremenu i postoru,

kao nemi i nemušti svedok

sveopšte prolaznosti

i beskrajnog trajanja.

Ničeg drugog

ne mogu da se setim,

što bi moglo da

iole preciznije

odredi dramaturgiju

ovih nekoliko

prethodnih života.

Milen Šelmić