Na samom kraju događaja

ostala je jedna ptica.

Kao da spava.

Izgleda kao da je tu odvajkada,

kao da je dočekala i ispratila

sve epohe, sve nastanke i nestanke,

kao da je neprolazni deo vremena.

Zaista, čini se da spava

nekim dubokim, teškim snom,

snom bez snova, bez sećanja,

snom koji ne prolazi,

a ne zna se ni kada je,

ni kako je započeo.

Gledajući tu pticu,

tog neuglednog i dalekog rođaka

Feniksa ili Žar-ptice,

zapitah se da li je moguće

da ona stvarno tako i toliko spava...

Ili je to samo privid,

tek nejasna prikaza umornom oku,

nekakav simbol,

zaboravljen u vremenu,

izmaštan u jednoj od onih noći

kada se java izmeša s tamom...

Ne, ne spava ona,

to je samo nečija duša

uzela obličje umorne ptice

i onda tako, naizgled živa,

kao da spava...

Milen Šelmić