Ponekad misliš,

dok sediš u mraku,

da treba neka sila

da rečju,

ili magijskom moći

prizove svetlost.

Nema takve sile.

I ne treba ti.

Dovoljno je samo

da ti neko kaže

„volim te“,

da ti pokloni cvet,

ili pesmu,

pa da ponovo

bude svetlost.

Tada sve krene.

Svi talasi

ponovo šume,

sve ptice

pevaju za tebe,

nebo ponovo dobije

boju lana u cvatu,

a ti uz sve to

polako zaboraviš

na tamu i čemer

i na nultu tačku.

Idemo dalje.

Milen Šelmić