Žureći na svoj svakidašnji posao,

Đavo ugleda svoju senku,

kako zamiče za prvi ugao.

Pojuri da joj se obrati strogo,

a senka se odmače za nekih šest eona.

Pohita da je sustigne i vrati,

a senka se smanji za par hektolitara.

Potrča da je nekako uhvati,

a senka pobeže za milion treptaja.

Povika iz sveg glasa da je zadrži,

a senka mu odbi mnogostruki eho.

U dotad neviđenom besu,

Đavo jarosno udari nogom o tlo.

Na tom mestu nastade pukotina,

oblika i veličine labilne senke.

*****

Anonimni prodavac sreće,

gledajući sve to sa strane,

kao za sebe, izusti:

„Posle vatre, vode, rata, kuge i gladi,

sad je valjda red na đavola da mahnita.“

Milen Šelmić