Zamerate mi 

što ne pišem
o proleću, lahoru,
leptirima i cveću.
Što su moje reči 
oštre, neprilične,
neumoljive i grube.

Tvrdite, s razlogom, 
da u njima nema
romantične predstave
o svetu koji nas okružuje,
niti razdraganog ushićenja
svakodnevnim pojavama.

I imate pravo, 
iz vašeg ugla,
da moju predstavu
o tom istom svetu
smatrate ružnom.

Živeti slobodno,
ne znači 
i živeti lako, bezbrižno.
Naprotiv.
Pevati o slobodi
isto je što i pevati o životu,
takvom kakav je,
a on nije uvek lep
ni romantičan.

Ali pevati, pisati, istinu,
podrazimeva i osećaj
za tu gorku, 
neprijatnu stranu. 
Za sve ono što život jeste,
pa i za samu smrt,
(ne samo fizičku)
kao njegov sastavni deo.
Ili, ako hoćete, – finalni čin.

A ne zaboravite 
da svakog časa
poneko umire
u nečijim očima.

„Tutti ricordi non sono belli.“

Milen Šelmić