crne ptice,
dolaze uporno noćima
u sve zakasnele snove,
budeći nemire
u obliku nekog
nejasnog sećanja
na neproživljeno vreme,
na pradavnu,
i nikada smisleno opisanu
svetlu i čudesnu noć
na mestu 
koga u sećanju nema,
ali koje i danas,
kao i svih minulih života,
stoji kao izvorište
i kao utočište.

Te crne ptice, 
koje se javljaju
glasom nemuštim,
odjekujućim, 
nežive,
a sve itekako žive,
pevahu jedinu pesmu
od njega davno naučenu,
i bejahu jednako sretne
kao i prvog dana
kada su svetlo ugledale,
u nekoj svetloj noći,
tamo, u Vrtu Edenskom.

Te crne ptice,
ni od koga neposlate,
već samom sudbinom
rođene i predodređene,
eonima pre Altamire,
jedino to,
samo tu jedinu pesmu,
i samo u toj jednoj noći
za njega,
i za sve nas pevahu.
Ostade od toga
taj atavistički,
taj iskonski,
nagon ili poriv
za osluškivanjem nesvesnog,
sve do danas,
sve od te svetle noći,
davno, u Vrtu Edenskom.

I sve te crne ptice
na mogahu nam kazati,
ni pesmom opevati,
ni sudbinu, ni bol,
ni ljubav, ni jad,
ni propast i bedu ljudsku,
niti išta drugo
što bismo razumeti mogli,
jer to i ne beše njihov dar.
One jedino njemu
i svima nama,
tu jednu pesmu pevahu,
da ostane 
u sazvučju sa budućim,
u tugovanju za prošlim.
A sve to, i samo to,
u samo jednoj jedinoj
svetloj noći,
davno, veoma davno,
tamo, u Vrtu Edenskom.

(Miguel Machado Selmór, Madrid, 1986.)