Nekad smo se iskradali

noću, tiho, lagano,

šapatom ili zviždukom

javljali se,

odlazili

u noćna skitanja,

vraćali se

u prohladna jutra

i ceo svet je bio

pod našim nogama,

u svim tim

davnim noćima

i neprežaljenim jutrima.

Proteklo je samo

nekoliko trenutaka,

lagano pretočenih

u godine,

decenije,

živote.

I gle

Odavno nema više

noćnih lutanja,

romantičnih

večeri na reci

ili na morskom žalu,

jutra su siva i sumorna,

sada je to

doba odlaska,

a ne povratka,

ćutanje je

zamenilo smeh,

sada više ne šapućemo

i ne zviždimo javke,

kao da smo

savim zaboravili

onu staru lozinku.

Milen Šelmić