Otvaram vrata.

Ne plašim se

da ću sresti sebe,

nisu to vrata raja,

a i da jesu,

tamo me

svakako nema.

Ne osvrćem se.

Moj lični pakao mi je

sasvim dovoljan,

nema potrebe da

uvek igram na pobedu.

Nema potrebe

da uopšte igram.

I ne igram.

Zatvaram vrata.

I dalje se ne plašim.

Sebe sam sreo,

odavno,

na nekom

čudnom mestu,

nemalo se iznenadio,

pa onda, ipak, prihvatio:

To sam ja.

Otvaram vrata.

Zatvaram vrata.

Odlazim.

Milen Šelmić