Što ja volem neporočneee!
(kobajagi)
od njih većeg smora nema,
Bože dragi… !

Ti kad uzmu, pa kad počnu
da tovare bez prestanka
svoju priču neporočnu,
od večeri do uranka,
odma’ mi se nešto smeša
u glavi i u stomaku,
pa, što rek’o moj drug Neša,
averziju steknem laku,
samo gledam da izvrdam,
tek da ne bi bostan obr’o,
jer da počnem da se sprdam, 
ne bi bog’me bilo dobro.

Više volem one prave,
što ne dave i ne guše,
kad na astal čašu stave
da u miru piju, puše.
Neki ljudi i to znaju,
(valjda im je to sudbina),
da ti dušu svoju daju
i uz čašu dobrog vina.
Takvi svoju brigu vode,
bez igranja sa moralom,
njih slušati mogu, rode,
dok ne zaspim za astalom.

Milen Šelmić