Kad pada kiša,
kada je noć,
kada si sam,
i kad je teško,
onda se pišu
najbolje pesme.

Najlepši stihovi
otkidaju se
iz zakutka duše,
u gluvo doba,
u tišini noći
uz šapate kiše.

Rašire krila,
polete kao ptice,
i spuste se negde
na sam rub pamćenja,
na granicu mašte,
kao otisak sna.

Ponekad ostanu
da lebde u polutami,
pričaju bezglasno,
pevaju nečujno,
odzvanjajuće,
nemo. 

A onda se rasprše i nestanu.

Kad pada kiša,
kada je noć,
kada si sam,
i kad je teško,
onda se pišu
najbolje pesme.

Noćas ću pisati „za Nobela“.

Milen Šelmić