Rašireno je verovanje,
(ne bez osnova)
da vascelim našim svetom upravlja 
nekakav reditelj,
ravnatelj,
direktor,
o čijem se liku i delu malo,
bolje reći, ništa, ne zna,
i o kome se nikada i nigde ne priča. 

Smatra se da scene režira mudro,
tako da izgleda 
da su same od sebe nastale,
spontano,
životno,
ljudski.
A on je toliko vešt i uigran,
da neprimetno (iz potaje) vuče konce
i time remeti ili uspostavlja 
ravnotežu svemira, svejedno.

Poput igrokaza iz mitova i legendi,
postavlja prečesto scenu
tako 
da izgleda nestvarno i zlokobno,
kao neravnopravna bitka,
kao krvava igra u areni,
koja se obično završava smrću,
ako se ikad uopšte završava.

Podseća na neku antičku koridu,
samo što je još nestvarnija. 
I zlokobnija.

Za masu, svetinu, publiku,
završava se u trenutku ubistva.
Za preživele aktere, 
u momentu dodele priznanja.
Za onog koga upravo odvlače iz arene,
završila se
pre nego što je i počela.

Ostaje nedorečeno i nejasno
ko je tu stvarni pobednik,
a ko je, na kraju, žrtva.

I kada matador ode u zaborav,
a bika odnesu u klanicu,
ostaće samo
Onaj o kome se ne govori.

Milen Šelmić