Uvek kad poželim da kažem
kako je tamo negde, napolju,
prozvano daleko proleće,
setim se nekih davnih zima,
ledenih, bez snega, bezbojnih.


Zima bez ijedne trunke idile,
samo sa ponekim pramenom
nalik na nagoveštaj
i sa sporadičnim preletom
poneke okasnele ptice.


Bile su to turobne, opominjuće,
i nadasve nenaklonjene zime.
Kao da je sivo bilo jedina boja
u čitavom spektru bele svetlosti.


Nema ni puno pesama o njima,
možda tek poneki sonet,
koji kao da je malo zalutao
u nepregledno more ništavila.


A ipak, sa buđenjem snova,
tim vesnikom ranog proleća,
probude se i uspavane latice,
progledaju prvi pupoljci,
uzdahnu svojim bledim,
još nedozrelim lišćem.


I onda je lako, veoma lako,
pisati pesme o tim cvetovima.

Milen Šelmić