zvono
monotono
dosadno
zvono
prekida tišinu
ispunjenu tobom

a trajali smo zavučeni u
paperjaste oblake
iscrtavajući osmijehe
začuđenih ptica

smijali se poskakujući
obješenom suncu
na lusteru ispod
zakrpane ozonske rupe

pucketali prstima
bojajuć dugu u novom spektru
pronađenih boja
kistom stvarnosti nestvarnih dodira

dodirivali more
bosim stopalima želja
da zagnjurimo u dubine
tirkiznih proročanstava

a onda

zvono
monotono
dosadno
zvono
prekida tišinu
ispunjenu tobom

Ljubica Ribić