Prolazi vreme pored nas,

kao kraj nemih spomenika.

Svedoka trajanja. 

Nekome nešto donosi,

a nekoga nekud i odnosi.

Bespovratno i zanavek.

Mlado jutro okajava

neprozirne poteze noći,

dišući suncem na izviru.

Udaljava se od snova,

ne žureći u javu.

Otkucajima, jednoličnim i tačnim,

metronom određuje takt,

i kontroliše tempo.

Nadrealnost blago podseća

na ukus čudne voćke,

Dotad nedirnute.

Lepetom dozivaju se krila

i očima ljube razasute bisere

što kao obeležje stremljenja

samo ona vide.

I polete uprkos preprekama,

zabranama i zlobi.

Skladno i ushićeno.

Da zanoće u bašti nekoj, izmaštanoj,

gde se pronalaze

u cvetovima ljubomornih sasafrasa.

Milen Šelmić