Eh, da sam radio koliko sam skit'o
imao bih zemlje na lance,

kuće na laktove, zlato na merice,
i još blaga kojekakva, brojena i nebrojena,
i još ko zna šta sve, što i ne znam da bi im'o.

Eh, da sam radio koliko sam skit'o
ne bi me dunavska ledena jutra

iz kafane vazda ispraćala.
Ne bi me gradovi daleki

po pesmama svekolikim pamtili,
i drumovi belosvetski

mojim koracima odzvanjali.

Eh, da sam radio koliko sam skit'o
kolike bi voćke rane

duže neubrane ostale,
kolika čeda majkina uzalud

šalukatre noću krišom otvarala,
da kroz njih dođe sreća devojačka...

Eh, da sam radio koliko sam skit'o
polarni bi dan za mene

večito skriven ostao,
pesma južnih mora

samo žal za nedosanjanom mladošću,

a šapat zemaljskih okeana

zanavek nedokučiva i neispunjena želja bila.

Eh, da sam radio koliko sam skit'o
ne bih se nikad

negde sa Čerkezima družio,
ne bi me strašni istočni vetar

sa neke katarke odneo,
i u jarkom zalasku sunca

na neznanom horizontu ostavio.

Eh, da sam radio koliko sam skit'o
ne bi mi srce k'o lubenica bilo,

samo i spolja crveno,
ne bi mi dušu sa ciganskom dušom poredili,

niti bi mi muzika tol'ko vene zatrovala,

niti bi mi snovi tako divni bili.

Eh, da sam znao... još bih više skit'o!

Milen Šelmić