Došla je neočekivano,

niotkuda,

da nečujno i sasvim lako

uđe u naše snove.

Smestila se udobno

u najdaljem kutku nezaborava.

I ostala tu.

Naša joj je mašta pevala pesme,

dok je ona željno upijala melodiju

i tražila novu.

Melodiju bez kraja.

Pesmu nad pesmama.

Bez stiha,

bez tona i zvuka,

a opet, jasnu i čujnu.

A boja,

boja je bila čudna,

neobična.

Poput pera iz krila crvendaća,

ili blagog rumenila sedefne školjke.

Menjala se neprestano,

uvek u valerima izmaglice

i u lepezama sna.

Osećaj ponekad snažan,

okeanski,

orkanski moćan.

Neutaživ.

Ponekad neizrecivo blag.

Kao davna uspavanka nečije majke.

Kao odsjaj na licu anđela.

Kao prozračna majska noć.

I ne prolazi...

Milen Šelmić