Gledajući strogo logički,
nikad se ne bismo sreli.
Deset na en-ti verovatnoće,
po čisto matematičkom računanju,
ili nekoliko hiljada života,
po karti postojanja.

Muzika abartovanih saksofona,
kao i opsesivna strast
za daljinama
neznatno povećavaju ízglede.

Osnovna znanja iz astronomije
govore da se putanje neba,
nama poznatog,
i put Tragača vremena,
ukrštaju tamo negde
levo od Andromede, 
pa malo na istok, 
tako nekako,
ako su proračuni tačni,
a podaci potpuno provereni.

Kao trag onog prvog raspeća,
u pratnji dama poodmakle mladosti,
ugaslih želja u očima
i sa ferveksima u tašnama,
uvek zima i led
u nesrazmeri sa godišnjim dobima,
rad akademskog slikara
iz klase godine te i te
ili profesora tog i tog.

Smešne li determinante
za besmisao!

Pa onda obično
nastupa umiranje 
u lepoti radio programa
jedne ili nekoliko
lokalnih stanica
sasvim solidnog dometa,
sa ili bez 
želja i pozdrava slušalaca
i sa vestima na svaki sat,
ili dva,
u najboljem slučaju.

Ritam sivog dana.
Ili se možda kaže
sindrom usranog dana,
terminološki ispravno,
empirijski bljutavo.
Kao i svaki plod planske
kolektivne amnezije.

Tačno je i da se vrti.
Ponekad se baš primeti,
po priličnom haosu
na ulicama,
iznenadno stvorenom,
i po obliku pramenja dima,
niotkuda i ničim donetog
na nisko, površno nebo.

Posmatrajući ptice,
reklo bi se da putuju
i one koje nisu selice,
ili bar da imaju nameru
da napuste prostor.

Oružje u rukama neukih
jezivo deluje.
Efikasno.
Do neverovanja.
Sva oružja u rukama istih,
na granici armagedona svesti.
Da li smo pogrešno 
protumačili izraz - eshaton?

Ne, nismo, apokalipsa traje.
I to, što smo se sreli,
nije zbog toga 
što se slučajnost dogodila,
već zato što smo mi tako hteli.

Ni ti, ni ja, nismo se predali
kad je počela sezona lova.

Ti si spoznala svoj svet.

A ja sam ostao.
Kao žrtva ili kao svedok, svejedno.
Važno je da sam na pravoj strani.
Da mi je savest jača od straha.
I da sam tu.

Milen Šelmić