Dok vetar grize krovove
potaknut predosaćejem
podteksta slatkosti
sneg beži sa njihovih usana.

Daleko odavde
paor skuplja dokotrljane narove
s glazurom nadrealnog meseca.

Tramvaji žderu svoje patnike
dok svetla prodaju jeftinu iluziju vedrine.

Pred san se talože slike
u orozu pera
mastiljavo da se ispljunu
dok utamničeni crnim decenijama
brojimo taktove naših kostiju
u zatvorenim kožnim instrumentima.

Ima li smrt svoj zvuk?

Godinama se pokrivamo snovima
o životu
sa stranim prefiksom
normalnim
dok oči ćebadi uporno naglašavaju
slomljena zrcala.

Asfaltni pustinjak putuje karavanom
i malo-malo časti se gozbom,
na koncima bele smrti
nesvestan šaptača
lutkarskog pozorišta –
publika bela u jednini.

Ima li smrt svoj zvuk?

Proleće će doneti
melanhololiju
u šarenim obmanama procvalih vrpci.
Prihvatićemo igru našminkani osmehom.

Ima li smrt svoj kraj?





Jelena Stojković Mirić

Jelena Stojkovic Miric