(deo nepoznat, negde iz sredine: PISANO KAO PESMA)

... i prisećam se

kako sam ja nekada sve voleo,

zimu, sneg, kišu...

Da, čak sam i kišu voleo,

nalazio sam nešto ljupko

u tim staklastim kapima,

i neku vrstu muzike,

kao sklad pratećih vokala,

u predvečerje.

Jedno vreme sam

voleo vozove,

dok je još bilo vozova,

posle,

mnogo manje,

kad su počela putovanja,

odlasci, dolasci, iščekivanje.

Miris mladosti sam

uvek voleo,

ma kako on sirov,

nezreo, neodlučan

i sladunjav bio,

možda miris pite s višnjama

ili neubranog poljskog cveća.

Ali svet, moj svet,

njega sam sanjao,

ljubomorno čuvao

u nekim kratkim, letnjim

i onim dugim, zimskim noćima,

u njega se zavlačio,

uranjao,

uvek mu se iznova vraćao.

A u njemu sam

baš sve voleo,

i zimu,

i sneg,

i kišu...

Milen Šelmić