Rekoh,

poći ću 
rekom drvoreda,
ma kuda ona vodila
i ma kako nepristojno 
zelena bila.

Pomislih

da svaka staza 
negde završava,
makar uvirom 
u drugu stazu,
kao što svaka 
ima svoj početak 
u našem prvom koraku.

Pogledah

niz zamišljenu putanju,
da vidim zove li me iko
ili da krenem nepozvan, 
ne noseći ništa, 
i ne osvrćući se.

Krenuh

polako ostavljajući

ulicu za sobom,
sebe za sobom,
odoh za pogledom, 
za korakom, 
za početkom.

Nestadoh, 
na uviru staze,
na kraju pogleda,
bez razmišljanja,
bez osvrtanja,
bez pozivanja, dozivanja,
bez traga.

Milen Šelmić