Od polaska su proleteli eoni,
od sumraka, 
samo par svitanja.

Praporci lome 
preteći ledeni muk.
Sve hrleći jučerašnjem svanuću 
ili istekloj ponoći.

Razuzdano i čujno 
treperi lišće 
u slučajnom plodoredu. Sunca nema. 
Nijednog.

Predaje se prašnjava utabana staza 
očiglednom naporu putnika. Ne vijuga. 
I ne zastajkuje.

Korak vođen maglovitim planom 
postaje siguran i čvrst. 
Proživljava kratkim topotom 
savladanu putanju. 
Primiče se cillju 
i približava sećanje na njega.

Tek notkuda senka preuzima ulogu. 
Vešto izbegava zamke 
na nepovratno zacrtanom putu. 
U naletima, samouvereno poziva i vodi. 
Sprovodi.

Sve do podnožja stepenica.

Milen Šelmić