Uvek nebo plače kad umiru snovi.

Ugasi se svetlucavo zrnce na dalekom horizontu, i nema ga više.

Prestane jedan dašak, negde iznad okeana ili tajge.

Jedan od mnogih.

Nebo uvek plače kad umiru snovi, jer samo ono zna.

Svi drugi ne primete, ne osete, ili ih nije briga.

Prolazi dan za danom, odlazi san za snom.

A nebo uredno vodi svoj beskončni raboš.

I za jedne, i za druge.

Pruže se predeli onostranog, jednom za svakog.

Poneko samo, sa svojim snovima dočeka taj dan.

I bude večno mlad.

Nosi u sebi muziku bezbrojnih snova, zanavek.

Neki sasvim jednostavan stih. 

Ostane ponekad osmeh u nečijim sećanjima isklesan. 

Možda i pogled, negde na platnima starih majstora izgubljen.

Zaboravljen.

I naravno, cvet. Za svaki život po jedan.

Zato, baš zato, zaplače nebo uvek kad snovi umiru...

Milen Šelmić