zora je dablinu

otkrila lica

i trag njenog malog

gospodstvenog

stopala, što noga ga nehajno

spusti u gar

(u pepeo

u prašinu)

sa istog je mesta

poletela ždrebica

i njena je riđa, vatrena griva

sakrila ispod nežnih lopatica

zametke ljupkih

i krhkih krila.

te iste se večeri

svi redom zakleše

da nisu vični

da ne znaju

dobro

sva slova zakona.

da nemaju oni viline moći

i ne umeju

niti će ikad

znati kako

iz hladnih

ložnica bračnih

pepeo baciti.

i tako

ostaše

za njom vetar, čađ i užagren grad

što liči na golemu

raspirenu ćumuranu

u snu

letnje noći

jagodanikacevic