Samo praznina i mrak.

Led, okamenjen usijanjem.

Nedostatak bola zastrašuje.

Ni zvuka nema, ni šapata.

Ništa, što bi bilo veće od zaborava,

ne boravi u mislima.

Neman ponora.

Srce ništavila.

Vreme se koleba,

da nastavi, stane, ili da se vrati.

Ne vraća se.

Opet tišina.

Odjek tišine u tami zaglušuje.

Sad već obrisi panike prete da preuzmu sve.

Da nadvladaju razum,

ostalo ionako odavno ne postoji.

Kao da ni sećanja na snove nema.

Ničega.

I onda - slutnja.

S početka neprimetna.

Svakako slutnja.

Maglovita sasvim,

ali neopozivo i pouzdano tu.

Živa.

I s njom neki nagoveštaj, nerasvetljen i plah.

Nedovoljno jasan, pomalo nervozan.

Postojan.

Naporom većim od mogućeg

prizvana je lahorna struja,

kosmički maestral, Božanski dar.

I čovečanski.

Dolazi odnekud iznutra.

Probija se iz dubine bića

i nadjačava narasle talase očaja.

Naznake povratka sebi.

Osluškivanje.

Opažaj.

Sasvim je sigurno.

To je ona.

Osećam je.

Osećam njen dah.

Milen Šelmić