Priča je počela lepo, 

izmaštana u nekim sitnim noćnim satima,

u samotnim trenucima zanosa i nesanice.

Tekla je nekako tiho, neprimetno,

kao kad popodnevni dažd

polako prerasta u kišu.

Prelivala se u koloritu srebrne fantazije

i obećavala mnogo,

svojim krilatim snoviđenjima,

paučinastim zapletom

i nesagledivim krajem.

Uvlačila se u sve pore noći,

uzimala od snohvatice

i dodavala nedosanjane pramenove želje,

čežnje i neverice.

Trošila je trenutke nemilice,

kao talire iz prebogate škrinje.

Šarala muzikom neuhvatljive sene,

bojila ih harmonijom,

posipala mesečinom,

opijala snom.

A onda, negde u tom razigranom

i razuzdanom vrtlogu,

opijena svojom čudesnom igrom,

priča je nekako pogrešno skrenula.

Posustala.

Zalutala.

Zaboravila svoj početak.

Izgubila sredinu.

Zanemarila poentu.

Nesvesno i nenamerno nagovestila kraj.

I ostala bajka u pokušaju...

Milen Šelmić