Eto tako.

Razdijelili smo se
kao školjke
što se bez svog
grebena ne snalaze.

Bez glazbe cigana
na večeri koju nismo
još ni sažvakali
i to onoj oproštajnoj.

Ili je bilo prije
kad su u snijeg
naše nježnosti
zagazili pogani.

Zato dragi moj
ne opkoljavaj me
pogledom
jer na kraju krajeva
sunce ne niče ovdje
i nećeš mu klicu
u džepovima odnijeti
adresiranu na
moju misao
kad se raspeš jednom
između milja i očajanja.

Šteta za tebe.

U mojoj pustari
postoji pomoćno sunce
i kulise za kojima
živi jedna nada
za pred spavanje
i jedan prerušeni prkos
kojemu se fućka
za sve.

luciapavlovic