Ako se više ne budem javio
to samo znači, da sam otišao.
Ne znači da i dalje ne čekam
i da se ne nadam, da ne strepim.
Već samo, da sam umoran,
veoma umoran i star, i previše.

Da pesma više nije ono što opija,
zavaravajući nesanicom sećanje,
a fantazijom brišući javu.

Nije pesma nestala, ona je postala
deo sveukupnog bića, i sedi tu,
neokupana žaljenjem ili snom.
Plavetna kao ponoć na severu,
varljiva kao Aurora Borealis,
postaje teret, i neophodnost, i sve.
Sve što u životu nedostaje.

Oslikana svim što sam znao,
a neopisana malenim umećem,
ostala je da živi negde duboko,
kao razglednica u duginim bojama,
i sa nekoliko nijansi crne.

Možda i kao znak, ili nagoveštaj.
Najpre kao zalog za čekanje. 

Nikako ne znači da nisam tu,
ako se jednom više ne javim.

Milen Šelmić