U čestaru noći

bezumno zuji teskoba

i nad gomilom naših okamenjenih tela

roji se žalost.

Još uvek nisu zašuštali

zapredeni leptiri

u jarugama naših osrđa,

a isceđena sazvežđa

još uvek ne mogu

dignuti svoje kapke

i naši krilaši

još uvek nisu pronašli

staze do opustošenog uzglavlja,

da bi nas blagim lepršanjem

mogli zaljuljati u sazvučje.

Zatim bi mi u ranu zoru

lakoćom odgurnuli dveri od žada

i pocrveneli u plamćenju maka.

Marko Skok - Mezopotamsky