Nekako, ne verujem
u tu sudbinsku povezanost
gradova i njihovih žitelja,
njihove istorije
i sadašnjeg načina života.

Kao što ne verujem 
ni u priče o nekim starim, 
navodno dobrim, vremenima,
koja su bila bespogovorno
bolja od ovog sadašnjeg,
a i od svih budućih, naravno.

Isto tako, ne verujem
da su talasi Dunava nekad
bolje i lepše zalivali obale,
da je Katedrala čvršće stajala
ili da je sladoled od vanile
više mirisao na vanilu, nego sada.

A onda dođe „međutim“,
setim se stihova stare pesme,
stihova o vremenu mladosti
i ovom našem vremenu,
koje onom prošlom daje sjaj.

Tako nastaje nostalgija,
kod nas, običnih smrtnika,
a neki istinski umetnik
bi od tih i takvih razmišljanja,
sećanja i (ne)verovanja,
napravio sjajnu sonatu,
veličanstvenu poemu,
ili izložbu fantastičnih akvarela.

Milen Šelmić