Iznova

su izbili dani

iz dubina brbotanja,

kao teško Sizifovo kamenje

koje uzaludno kotrljam

iz paklenog kotla.

Iznova

četkaš svoje misli

gvozdenom četkom,

sve do navale krvi

i zbog

tvoje divovske gorčine,

koja je i moja,

ne mogu ti

roditi ponovo

nepodnošljive lakoće kerubina,

koji je pre nekoliko vekova kraljevao

na raskoši

našeg baroknog neba.

U tvom tabernakulu

opet zveketaju kosti

koje neće,

ne mogu 

i ne smiju

nikad istrunuti.

Usred leta

severni mi vetar navije

grotesku cvokotanja

iz Šume obešenih lisica

i jedva da te 

povućem na rub tišine

gde plitko zuje

snovi.

Marko Skok - Mezopotamsky