Beše to u španskom vrtu,
pre skoro trideset leta.
Bili smo lavovi mladi,
kojima ništa ne smeta.

Rano se spustilo veče,
noseći dah Pirineja.
Za malim stolom smo pili,
u krugu mirisnih leja.

Vino je bilo ko mleko,
a mladost mahnita buja,
nije nam bilo ni važno
da li se sprema oluja.

U času odmaklom, poznom
setni se začuše zvuci.
Kao da lomi se struna
u nečijoj veštoj ruci.

Tog trena kao da minu
nestvarnog oblika sena.
Kraj nas, s bokalom u ruci
prekrasna stajaše žena.

Prošle su godine mnoge,
iščezle ko morska pena,
a scena iz španskog vrta
ostade za sva vremena.

Beše to u španskom vrtu.

Rano se spustilo veče.

Vino je bilo ko mleko.

Setni se začuše zvuci.

A kraj nas stajaše žena,
Ko plamenom izlivena,
Naizgled pomalo snena,
Magnolijama zanesena,
Očima svih nas ljubljena,
I nikad, nezaboravljena.

Milen Šelmić