Brest

Kot v tvoji pesmi, tudi danes dežuje na Brest.

In ko pridem do obale, bo sijalo sonce,

ampak v meni bo ves dan dež 

in moja Barbara bo (s platnic) neodločno

strmela z balkona v zajčke, ki se pasejo po košenici

in izginjajo v robidovje.

Preletavale me bodo morske ptice,

za menoj bo pritekel pes, ko pojdem čez park.

Z očmi, polnimi rib in morja,

bom iskala razpoko v oblakih,

od koder me gledaš, Jacques,

in čakala z odprto beležko,

da se podpišeš vanjo - da tvoj blagi dež premoči moje besede

in jih pregnete, se z njimi spoji. V pesem.

Ki nima pravih rim, ne imena, le majhno majhno sporočilo.

Brest je sredi popoldneva posut z Barbarami,

ki sedijo v lokalih in klepetajo z ljubljenimi

med požirki piva in kave in vina

in v izpuhih cigaretnega dima

se naenkrat samo za hip zavejo,

da si jim odvzel ime,

da so tako brezimne kot Pierre, ki ga držijo za roke.

In za tem klepetajo dalje

in samo jaz občutim vso to brezimnost kletke 21. stoletja.

Vanjo sem zaklenjena s tisočerimi pesmimi,

ki niso zrasle v meni in so od daleč

in določajo vsakdan mojega obstoja.

Veš, govorim ti iz tega časa.

Barbare so svetloba, so tunel iz vojne.

Včasih se inkarniraš in te srečam.

Srečam te v Bosni, na Neretvanskih vedrinah.

Tam Admiral nima kape na glavi,

iz njegove kletke uhajajo ljubezenske ptice.

K neki drugi Barbari, ki se zdaj tušira.

Njegove ptice posedejo na ruševine

in glej, pod njimi zraste praprot, leska, senca.

Včasih se razpre oblak in takrat pokimaš

v ozdravljene prostore.

Brest je lepo mesto in orožarna je muzej.

Barbara in Pierre vstaneta izza mize in odideta v večer.

Sedem za njuno mizo in govorim s teboj, Jacques.

Zajčki pod oddaljenim balkonom moje Barbare

mulijo travo minulega časa

in nanje lega večerni mir.

 

Brest

Kao u tvojoj pjesmi i danas pada kiša na Brest.

Kad stignem do obale, sijat će sunce

ali u meni će cijeli dan kišiti

i moja Barbara će(s korica) neodlučno

zuriti s balkona u zečeve, što pasu po strništu

i bježe u kupinjake.

Prelijetat će me morske ptice,

za mnom će pritrčati pas kad krenem niz park.

Očima punim riba i mora

tražit ću raspuklinu u oblacima

kroz koju me gledaš, Jacques,

i čekat ću s otvorenom sveskom

da se potpišeš u nju – da tvoje blago kišenje skvasi moje riječi,

da ih umijesi i sobom spoji. U pjesmu.

Koja nema pravih rima, niti imena, samo majušno majušnu poruku.

Brest je usred popodneva posut Barbarama

što sjede u lokalima i čavrljaju s ljubljenima

između gutljaja piva i kave i vina

i u izdisajima cigaretnog dima

odjednom, samo za tren postanu svjesne

da si im oduzeo ime,

da su tako bezimene poput Pierre, kojeg drže za ruke.

I potom čavrljaju dalje

i samo ja osjećam svu tu bezimenost krletke 21. stoljeća.

U nju sam zaključana s hiljaditim pjesmama

koje nisu izrasle u meni, izdaleka su

ali određuju svakidašnjicu mog postojanja.

Znaš, govorim ti iz tog vremena.

Barbare su svjetlost, tunel su iz poprišta.

Ponekad se inkarniraš i susrećem te.

Sretnem te u Bosni, na Neretvanskim vedrinama.

Tamo Admiral nema kape na glavi,

iz njegove krletke bježe ljubavne ptice

k nekoj drugoj Barbari, što se sad tušira.

Njegove ptice sjedaju na ruševine

i gle, pod njima izraste paprat, lijeska, sjena.

Ponekad se rastvori oblak i tad odobravajuće kimaš

ozdravljenim prostorima.

Brest je lijepo mjesto i oružnica je muzej.

Barbara i Pierre ustaju iza stola i odlaze u večer.

Sjedam za njihov sto i razgovaram s tobom,  Jacques.

Zečevi pod odaljenim balkonom moje Barbare

gule travu minulog vremena

dok na njih liježe večernji mir.