DAN IZ KOJEG SE VRAĆAMO
Zašto se gledamo netremice
(nije to pitanje, možda slutnja
da nas minuli svijet
opet zasipa izohipsama sjaja)
Možda smo se sretali nekada
u vjetrovitim grivama vječnosti
Tekli jedno kroz drugo
kao plazma zanjihana vremenom
i bili neprekinut i nevidljiv
spoj lomova bivših trajanja
Možda smo se nekoć sretali
bezlični kao emulzija
urušena u zaborav
sve dok tvoja bijela košulja
s vjetrom blagotvornim
nije dotakla moje lice
dugo sanjanu riznicu biserja
Možda žudimo biti plijen
zvjezdanih očiju, dosanjana bajka
koju zapisujemo u koru stabla
što među nama niče
da ne zaboravimo
Pesem, ki verjame v inkarnacije, ki z vetrovnimi grivami nosi duh od emulzije, plazme, do zvezd in bele srajce, ki se dotakne človeškega obraza. Ko se utelesi in ima vedno občutek, da je sorodno dušo srečal že nekje drugje, v drugi obliki. Tudi za to pesem se zdi, da se je pisala skozi celo zemeljsko zgodovino, da je prišla prav iz prapočetka v današnji čas. Čestitke,
Ana
Cijenim vaše vrijeme i mišljenje! Veliko mi je zadovoljstvo. Hvala, Ana !
Lijep pozdrav
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: mirkopopovic
- 04. 08. 2013 ob 16:10
- Prebrano 753 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 280.48
- Število ocen: 8