Negde u dubini,

neznanoj, a bliskoj,

leži tajna.

Spava.
 

Na raskršću

nedosanjanih pramenova mašte.

Na ležaju od izmaglice.
Nedohvatna kao svemir,

sveprisutna kao jeka.

Spava.
 

U prozirnom kovitlacu strepnje,

u tami boje nemira,

nemuštoj i ničijoj.
Usred spokoja uljuljkana,

nerazumna i nerazumljiva.

Spava.
 

U tišini bez snova.

Sa ishodištem u beskraju.

Bez svitanja u izgledu.
Samo pokatkad,

kao tren u eonima,

da od sebe znak.
Kao kad neznatna čestica

uznemiri vodu u gorskom jezeru.

Ili u čaši boje dima.
I spava.

Milen Šelmić