Začas prolete i ovaj plišani dan, ko neka ptica.
Jedan od svih onih malih, nesvesno trošenih dana.
Neznano kuda, odlutale su slike poznatih lica.
A nekako nestvarno i tiho, dolazi jesen rana.

Ulica razvlači korak i lenjo se u susret pruža.
Tišina dobuje treptajem misli u nečijoj glavi.
Korakom umornim svakim noć je sve duža.
Al' se u jednom prozoru cveće više ne plavi.

Istraju reke na večitom putu do mora.
Doline zelenoplave, lagano postaju žute.
Da li je negde daleko odavno svanula zora?
Mesec i zapadni vetar uvek o tajnama ćute.

Fragmenti budućih snova bezuspešno se roje.
Sa samog ruba beskraja dopire zvuk klavira.
Albumi starih sećanja kao da izgube boje.
Suton se setnom tamom prekrije, dok neko svira...

Milen Šelmić