Bože, koliko sam ja njega volela...
Osluškivala korake na stepeništu
u vreme kad bi se on mogao vraćati,
a nije se vraćao, bar ne meni...
Koliko sam ja samo njega volela,
a on ko zna koju, i ko zna gde...

Danima, ili bolje reći noćima,
čekala, strepela, nadala se...
Ne mogavši da ugasim tu žeđ u sebi,
lažnom nadom potpaljivala luč
koju je on jednim svojim dahom
gotovo u mrtvu stvar pretvorio...

Kad se samo setim tih dana
koji su se vuklii kao spori voz,
polako, s mukom, i teško...
Pa opet, to su bili dani nadanja,
noći zebnje i neverice, nesanice...
Dani i noći, i noći i dani...

Kako su prolazili kalendari
noći su se pretvarale u novembar,
dani u februar, ili možda mart,
lile su i dalje one dosadne sive kiše,
budila se ona ista nevoljna jutra,
večeri bile odlagane do kasnog sumraka...

Ne mogu da se setim je li to bio lahor
ili možda konačno bledi otisak 
njegovog osmeha na rastanku,
znam samo da je bilo vreme za čaj,
da je napolju već bilo prohladno,
i da on nikada neće biti svestan...

Koliko sam ja samo njega volela!

Milen Šelmić