Dva kitnjaka, dva stoletna starca,
uspravni na kamenitoj gori,
pored crne gromade od kvarca,
ko u nekoj strašnoj metafori.

Predeo je pod oblakom sivim,
noć je danom zavladala vešto.
Tamo nemam osećaj da živim, 
u meni se polomilo nešto.

Hodam mrtav kroz pustoš i plamen,
nema nikog da odagna famu,
srce mi se pretvara u kamen,
a tuga se utapa u tamu.

Prizor ružan, neveseo, mračan,
ništavilo uzelo je maha,
izvesno je da je kraj konačan,
ničeg nema posle zadnjeg daha.

Ravnodušje dobilo je krila,
tamna senka razum je pritisla,
mesto gde je nekad duša bila
sad je špilja bez imalo smisla.

Milen Šelmić