(Neke teze o samoodbrani)


Iz godine u godinu, bilo je sve teže
nositi toliku mladost u sebi,
nepromenjenu,
neokrnjenu vremenom,
neoštećenu mnogim pokušajima
da je ukradu, uprljaju, zanemare.

Ni podsmehom, ni porugom,
niti nečim sličnim ikad obeshrabren,
nisam brojao korake,
(bilo bi to nemoguće)
nego sam uporno hodao dalje
u istom, provereno dobrom ritmu.

A povremena saplitanja, Bože moj,
(možda i neophodna za sazrevanje)
samo su sastavni deo predstave
i ponekad je čudno kad izostanu,
jer jasno je da nema toliko ravnog puta
i toliko savršene istine.

U vreme kad sam prestao da čitam
lažljivu dnevnu štampu,
kao i odavno prepolitizovanu periodiku,
počela su ponovo da se rađaju
neka topla, svetlija proleća,
sa naznakama povratka muzike,
prave, samo meni znane harmonije.

Nekako u to doba, ili malo kasnije,
došla je i spoznaja o sebi
kao Biću među Bićima,
sličnim meni, a toliko različitim
da se to skoro graniči sa nepojamnim,
i da se nikakvim biranim rečima 
ne može ni približno opisati.

Kao što nema recepta protiv smrti,
tako nema ni recepta 
za borbu sa životom.
Samo je jedna jedina stvar
kristalno i neporecivo jasna.
Svaki trenutak vremena koje nam je dato
treba pretvoriti u sledeći tren
i tako nizati nisku trajanja, i postojanja.

Nije onda ni toliko teško nositi
svu ovu mladost, tako neokrnjenu,
tek nešto malo promenjenu,
oplemenjenu, sjajnu.
Koračati za svojom zvezdom, 
pticom, snoviđenjem,
hodati odlučno, uporno, čvrsto.
Živeti.

Milen Šelmić