Redom se gase fenjeri 

na beskrajnoj, 

visokoj plavetnoj čoji.
Prve sanjive ptice 
naziru krilima 
vetar u izmaglici.

Uzdišu rane pekare, 
i mame nadaleko 
poznatim mirisom.
Vraćaju se odnekud, 
sa nekog 
dotad veselog mesta, 
umorni svirci.

Lagano i tiho ožive 
uspavane krošnje drveća.
Dunav se zatalasa nevoljno, 
tek da pokaže 
da nije ni prekidao 
svoj svakidašnji tok.

Vazduh se na trenutak 
ispuni svežinom 
ranog prolećnog jutra.
Misao zastane 
i pomno osmotri 
rađanje novog dana.

Korak se nečujno ponovi, 
da zvukom 
ne naruši harmoniju.
Sve se iznenada 
stopi u jedan jedini tren.

Svitanje.

Milen Šelmić