4/4

Pamtiš li šansonu

što smo je pevali

u avionu, tog jutra od dva,

da bi bez sna

nad tihim i crnim okeanom

sate leta ubili?

Tovar aviona:

u limenom je omotu

umotan kao bonbona,

dečaštvom u somotu

spavao dečak- još bez saznanja,

dok smo ga na Hirošimu nosili.

Grmeše motori,

leteće trvđave,

spori, tromo vise

oblaci na nebeskom dnu,

neka sudba, stara i kleta,

opružena nad širinom sveta.

3/4

E          a      G                      C

Uzaludna beše ljubav u toj šansoni,

evo i mi: na nebu a za nebesa nezreli.

Dečak i devojčica iz pesme Bmaj7 E7 a

više se nikad nisu sreli.

Jedina nam je hrana

predugo bio boj,

već smrti neg’ noći i dana

na zemlji je toj.

Uzeti život nam svima se gadi,

al’ bez pitanja sve ratnik odradi.

Zato će i u avionu,

dok je još kao rajski vrt,

vršiti zadatak i životu dati

nešto, zbog čega će i sama smrt

za trenutak stati.

Ali kao što poštar nikad neće čitati

pismo koje nosi,

vojnik neće tumačiti

svrhu samoće koju

kao svaku lošu vest podnosi.

Rat je i rat  sve u ludilo menja,

anđeli i čovek podjednako hoće propasti,

stvaranja ogoljene tajne, a u pesmi

on i ona moraju odrasti.

Dečak, na pragu prve

veštačke zime

(ko može da se ponosi time?),

samo će za jedan tren sresti

devojčicu iz Hirošime.

Radmanovic