ONDA KAD SVEGA NESTANE


Tog trena, kad se probudim u belini
neke potpuno nepoznate noći,
i kada muzika više ne bude zvuk, već jeka,
znaću da su oni beli krinovi
zauvek ostali beli, i da više ne plaču.

Sve drugo, ostaće samo san ili želja,
već prema tome da li je sanjar
želeo da ostvari snove
ili su snovi ostali samo puste želje.

I neće biti više od jedne pesme.
Ne zato što nema o čemu da se peva,
već stoga što će se sve pesme
sliti u jednu, konačnu, beskonačnu.

Onda, kad svega nestane,
ostaće samo ta jedina pesma,
i trajaće.
Trajaće onoliko koliko bude svemir,
koliko bude večnost trajala.
A ti ćeš znati ime te pesme.

Milen Šelmić