Neka te niko ne zove,
neka ti niko ne piše,
ne želim da čitaš, slušaš,
ništa osim mojih reči,
moje muzike,
onog što ti šaljem
dok mislim da spavaš
ili dok spavaš i sanjaš
runoliste i mlado voće,
prezrele lipe i čemprese,
poslednju četvrt
i kolonade repatica.

To se ja pravim da
znam šta ti sanjaš.

Kad ti ovako pišem,
neke reči kao da izgaraju,
na silu neizgovorene
izazivaju tišinu,
nepomućenu,
postojanu,
čak se i jedan oblak,
negde u ptice sakrio,
pretvorio se u šećernu vatu,
pa mu pramenje
deca otkidaju,
dok ja tebi ovako pišem.

I nekako, smiraj dana
ipak brže dođe.

Sad, kada ti pišem,
muzika mi teče lagano,
moja muzika,
tu je ona,
ne vidi se,
ne čuje se,
teče kroz mene,
magistralno usmerena
negde ka sećanju,
podseća na prolaznost
i na trajanje,
ne prolazi i ne traje,
samo podseća.

Uostalom, pišem ti
ponekad sebe,
uglavnom tebe,
nikad nikog osim tebe.

A ratovi se vode,
vojske dolaze i prolaze
ruše se carstva,
padaju vlade, kiše,
smešni rekordi,
stalno se smenjuju razdoblja
i množe hiljade proleća,
jeseni i zima,
i tek poneko leto,
samo ja tebi i dalje pišem.
.

Milen Šelmić