Onemeh od samoće,
svevremeno sam.
Ponekad kliktaj duše
pesmama svojim puštam.

Katkada urlik tišine
konačno utrne, na tren.
Kao nagoveštaj.
Kao nada.
Kao tračak svetlosti u tmini.

Kada tren prođe,
gluvo i nemo bitisanje
otupi mi ponovo čula, razori misli.
Oduzme dah.
Nestane pravo na doživljaj, reč.
Zvuk.
Glas.

Zvuk reči zaboravih,
značenje ne saznah,
smisao zaturih.
Uvek i doveka.
Ponovo zavlada muk.
Jeza od bezvučja.
Vapaj ništavila.

Onemeh tako,
od samoće,
bezvremeno i svevremeno sam.
Samo ponekad,
sve ređe,
kliktaj umorne duše
pesmama svojim puštam.