Za dobrog konja,

nekad se na vašarima

bogatstvo davalo,

vredno kao metoh,

a sve obrtali džambasi,

posle konje krali,

na drugoj obali

opet preprodavali,

od džandara bežali,

a uvek dosta novaca

i duvana dobrog imali.

Nekad se na vašarima

licidersko srce kupovalo,

pa tim srcem

duša devojačka,

a tom dušom

nemir u grudima,

i nečije ime na usnama,

nesanica i nesnohvatica,

od večeri i od želje

u čežnju kovana,

svake noći

do posle ponoći.

I tambura se nekad

na vašarima kupovala.

Tamo se i struna zatezala,

pomalo se u štim dovodila,

probala se

vašarskim pesmama,

prosvirala

ponekim bećarcem,

kad zaječi,

do Srema se čuje,

i još dalje,

sve do Semberije.

Samo nikad nisam čuo

da se na vašarima

sreća kupovala,

a ni prodavala,

pa nisam nikad ni išao,

a trebalo je

makar krišom da odem,

da to sve proverim

i da se uverim

da nisu

ona tamburica

i staro licidersko srce,

od nekog

džambasa ostali,

kao zalog za uspomene

ili kapara za nostalgiju.