Jednom sam, prilično davno,
lutao sibirskim šumama,
smišljajući sadržaj pisma
za neku Tamaru,
ili Tatjanu, ne sećam se više,
znam samo toliko,
da nije bila Ruskinja
i da je imala ruke kao stvorene
za sviranje klavira, tiho,
a da to nije ni znala
ili možda i jeste znala
i možda je nekad, za nekog, svirala.

Vuklo se rano rusko popodne.
Trebalo je da pobegnem
od takvih misli i prisećanja,
mnogo pre nego što
opijen mirisom mokre zemlje,
podlegnem sopstvenoj sujeti
izazvanoj željom, prvenstveno,
i umorim sebe sumnjama
u teške odluke,
donete na brzinu
u onoj noći kad sam odlazio,
kada su bile jedino ispravne
i jedino moguće.

Bio je, mislim, petak,
već sam rekao, rano popodne,
pomalo prohladno, bezoblično,
nalik na juče, prekjuče
i na većinu proteklih dana,
vreme za odmor uz finu muziku,
možda uz balalajku,
naravno i neizbežnu votku,
a ja sam umesto toga smišljao
koje i kakve reči da stavim
u to, sad već sasvim nevažno pismo
za neku Tamaru, ili Tatjanu, svejedno...

Milen Šelmić