Ovo je ovde zemlja za nemir, smeh ili plač,
u svakom kamenu senke se prošlosti kriju. Uvek je ovuda harao mahniti oganj i mač,
samo su najjači mogli ovde gnezdo da sviju.
Tu su se prepleli mnogi ratnički putevi slavni,
rađale ljubavi takve, kakvih na svetu nema,
zato nam podneblje ovo, sazvučje brda i ravni,
liči na predivan venac od trnja i hrizantema.
Kao da sreća i tuga na ovim rekama plamte,
k'o da planine i šume srcima zamaha daju,
stoletni hrastovi divni drukčija vremena pamte,
kad su se vraćale rode, s proleća, negde u maju.
Govorim svima da ovde jutra najviše vrede,
i da ih nikad menjao ne bih stvarnošću stranom,
a dok u meni prizori davni polako blede,
još ne razumem purpurne zore nad Balkanom.
.
